– Gospodine Roberto, moram da vam postavim još jedno pitanje, nadam se da neće biti neumesno. – Neće biti neumesno. Pitajte... – U romanu insistirate na tome da je Srbija emirat, što bi jedan naš slušalac rekao, ponavljate to kao Švaba tra-la-la, bez ikakvog objašnjenja. Zašto? I otkud vam uopšte takva ideja, kada je opšte poznato da naša zemlja nije i da ne može biti emirat? To je utoliko čudnije, jer znamo da politika nije u fokusu Vašeg interesovanja. Da li ste se Vi to samo šalili? – Ne, nisam se šalio. U formalnom smislu Srbija nije emirat, to ste u pravu. Ali suštinski jeste! A mene, kao pisca, interesuje suština stvari, ne zanimaju me trice i kučine. – Možete li to malo da pojasnite? – Naravno da mogu. Kod nas se, kao što znate, ustalila praksa da čim se neko uspentra na neku važnu funkciju, poludi, kao da je dobio u miraz naftnu bušotinu. Shodno tome i ponaša se kao da je u najmanju ruku nekakav emir, kad već ne može da bude šeik, ili sultan od Bruneja, što bi najviše voleo. Zato kažem da je Srbija emirat. Društvo podređeno ambicijama hiljada malih beskorisnih seronja, klovnova i nabiguzica i drugih etabliranih dupeglava u akciji... – Da, shvatam na šta ciljate. Ali, da li se Vaša kritika odnosi na aktuelnu vlast, što bi se moglo pomisliti, ili na vlast uopšte? – Koja aktuelna vlast? Kod nas nema neaktuelne vlasti, to je valjda svima jasno. Svaka naša vlast za sobom ostavlja takve posledice da aktuelnije ne mogu biti. Osim što su užasne. Ispravite me, ako grešim. – Hm... – Nešto sam pogrešno rekao? – Ne. Mislim da bi to bilo sve. Hvala vam na razgovoru! – Hvala i vama!
(Fragment iz romana "Nojeva barka")
